Veza astrologije i medicine
Nema opšteg slaganja u odgovoru na pitanje kada je uspostavljena veza između astrologije i medicine. Pronalazimo je već u periodima praistorije.
Okultisti polaze od legende o Atlantidi. Oni se drže tvrdnje kako su sveštenici-lekari izgubljenog kontinenta lečili sve bolesti, u osnovi, kao neslaganja između ljudskog tela i vanzemaljskih uticaja.
Većina istoričara drži da početak astrološke medicine treba tražiti kod starih Haldejaca koji su prvi sistematski proučavali zvezde i planete, i vodili tačne beleške o njihovim kretanjima. Ovi rani mesopotamski naučnici su takođe otpočeli sa posmatranjem međusobnih veza između konfiguracije nebeskih tela i pojave različitih bolesti, kako kod pojedinaca, tako i u slučajevima nacionalnih epidemija.
Svaka planeta se identifikovala sa određenim travama, koje su se u određeno vreme skupljale i bile korišćene kao lekovi za oboljenja, vezana za planete koje su im bile pripisane kao vladaoci.
Skoro da nema nedoumice u tome, da je uočena veza između planetarnih aspekata i bolesti, prvo nagoveštena kroz očevidan uticaj Sunca na sve oblike života.
Ljudi Starog veka su bili svesni uslovljenosti rasta i zrelosti biljnog sveta i, u velikoj srazmeri čoveka, od strane velikog tela svetlosti, koje je vladalo po danu.
»Sunce je svetlost i život sveg stvorenog«, obznanjuje poštovani hinduistički tekst, a Gajatri, najstarija molitva Indije, do današnjeg dana, svakog jutra, za verne Hinduse je – pozdrav Suncu (ili pre neopisivom Biću, čiji je ono nosilac).
Egipćani su, takođe, smatrali Sunce i telesnim i titularnim božanstvom (obožavanim kao Ra i Amon-ra) »stvarno Sunce, vladar svoda nebeskog, i idealni vladar svemira kao kralj bogova«.
Feničani, Persijanci, Izraeliti – svi oni su priznavali moćni uticaj najuzvišenijeg svetla, pri čijoj pojavi sva ostala svetla nestaju.
Na sličan način je Mesec, »dok hodi u svom sjaju« kao duh Sunca, bio poznat kao upravljač plima i klijanja semena.
Zanimljivo je primetiti da su nedavni eksperimenti sa Mesečevim kamenjem, koje su na Zemlju doneli astronauti Armstrong i Oldrin mlađi, doneli laboratorijski dokaz kako Mesec zaista utiče na biljni život, baš kao što su stari narodi tvrdili.
Dr Čarls H. Volkinso (Walkinshaw), botaničar u Centru za svemirske brodove sa ljudskom posadom, Hjuston, Teksas, otkrio da biljke izložene Mesečevoj prašini rastu brže nego ostale, koje ne dolaze u dodir sa lunarnim materijalom.
On izjavljuje da je svrha eksperimenta bila utvrđivanje eventualne štetnosti Mesečeve prašine na zemaljske biljke.
Biljke izložene Mesečevom uticaju, četiri puta su nadrasle one koje nisu bile stimulisane Mesečevom prašinom, iako se radilo o istoj vrsti.
Istrazivači u NASI su izvestili da je lunarna prašina učinila tkivo duvana zelenijim i ubrzala rast semena salate.
»Ne znamo kako ona to radi«, priznao je dr Vilkinso. »Ona nije đubrivo, ali je moramo nazvati nekom vrstom pokretača rasta.«
Božiji tumači
Uprkos mišljenju mnogih savremenih protivnika astrologije, nisu svi civilizovani ljudi smatrali Sunce, Mesec i planete bogovima po sebi – to jest nebeskim bićima koja su delala nezavisno od prirodnih zakona, da bi uticala na ljudske sudbine na Zemlji.
Iako su identifikovali svaku planetu sa moćima određenog božanstva, neki od najranijih astrologa su ih nazivali Tumačima, zato što otkrivaju čoveku volju onih bogova čije ime nose.
Nemački naučnik Troels-Lund, tvrdi da su Haldejci, koji su zapisali istoriju stvaranja na sedam glinenih tablica, sačuvanih do danas, smatrali Sunce i Mesec »svetlima koje je zapalio moćni Bog«, dajući im ulogu pokretača dana i noći u jednom zadatom redu pod nebeskom kupolom.
Ali ostalih pet planeta! Nije se moralo biti Haldejac na Vavilonskoj kuli pa da čovek oseti zadivljenost prema njima. Svako ko je ikada okom pratio njihove putanje, tokom nekoliko noći, na karavanskom putu, svaki čovek koji je ležeći budan, ponekad pokušao da pročita tačno vreme sa jedinog časovnika noći – zvezdama osutog baldahina neba – morao je opaziti osobenosti njihovog svetla i pravca.
Nisu one sjale ujednačeno, već ponekad snažno, a nekad slabašno, potpuno drugačije bilo je njihovo zračenje od svih drugih zvezda, crvenkasto, zelenkasto, plavkasto. A i njihov hod bio je nekad brz, a ponekad spor, pa natraške ili pak zaobilazan. Ponekad su i sasvim nestajale.
Morale su izgledati neobjašnjivim, ne samo neukom posmatraču, već i onom umu znatno višeg stupnja, kakav je posedovao i najobrazovaniji Haldejac. Iako je njihove periode možda i bilo moguće izračunati, njihove putanje nije bilo moguće predstaviti ni uz pomoć sveg bogatstva geometrijskih figura. Njihove zamršene putanje mogle su se objasniti samo na jedan način – izrazom »nečije samovolje«.