Tajna crvene boje

Imperije, špijunaža i potraga za žarko željenom crvenom bojom… Ljudi gledaju na svet kao na jedno veliko šarenilo boja. Naše oko registruje oko milion različitih nijansi. Kao vrsta, cenimo boje i pridajemo im veliki značaj. Pa ipak, malo boja nam toliko znači koliko crvena. Dokaz da je tako leži u mnogim svetskim jezicima, prvenstveno engleskom. […]

Imperije, špijunaža i potraga za žarko željenom crvenom bojom…

Ljudi gledaju na svet kao na jedno veliko šarenilo boja. Naše oko registruje oko milion različitih nijansi. Kao vrsta, cenimo boje i pridajemo im veliki značaj. Pa ipak, malo boja nam toliko znači koliko crvena. Dokaz da je tako leži u mnogim svetskim jezicima, prvenstveno engleskom. Gazimo po crvenom tepihu, kriminalce hvatamo okrvavljenih ruku, crveni konac nosimo radi odbrane od uroka. Stajemo na crveno svetlo, izbegavamo crvene haringe, i proslavljamo crveno slovo u kalendaru. U zavisnosti od političkih ubeđenja, bojimo se crvene ili nosimo crvenu zastavu. Kada nas obuzme bes, kažemo da nam je crveno pred očima.

tajna-crvene-boje-01

Mnogi od ovih izraza su novijeg datuma, možda su nekih tri stotine godina stari. Radikalna politika, na primer, se zove crvenom nakon krvavog evropskog ustanka 1848. godine, dok je crvena traka izraz iz osamnaestog veka koji se odnosi na crvene trake kojima su u Velikoj Britaniji vezivani dokumenti. Pa ipak, crvena boja ima mnogo dublje korene u ljudskoj psihi. Iako veliki broj sisara ne vidi crvenu boju, ljudsko oko je vrlo osetljivo na nju. Sklonost ka crvenoj boji nam je urođena. Možda ovo objašnjava zašto je u gotovo svim jezicima izraz za crvenu boju stariji od bilo kog drugog. Pre plave, žute ili zelene, bila je crvena, boja krvi i vatre.

Sveta u mnogim zemljama, crvena je privlačila pažnju i u pradavna vremena. Neandertalci su svoje mrtve posipali crvenim okerom, kao i Kromanjonci, koji su istom bojom, bogatom gvožđem, bojili zidove pećina. U staroj Kini crvena se smatrala srećnom bojom, simbolom blagostanja i zdravlja. Arabljani su smatrali da onoga ko nosi crveno štiti Bog. Ponekad su je smatrali i znakom prokletstva – ali, pre svega muškom bojom, simbolom zdravlja i vitalnosti. Južno od Sahare, crvenu je nosio samo viši stalež, dok je u starom Egiptu ona bila znak opasnosti, sveta boja prevrtljivog boga Seta (u egipatskoj mitologiji bog tame i zla). Kod starih Rimljana, crveno svetlo se izjednačavalo sa svetom vatrom. U primitivnim društvima često su joj pripisivana magična svojstva, uključujući i moć da isteruje demone, leči bolesti, i štiti od urokljivih pogleda.


U celom svetu crvena predstavlja stanja i emocije ljudi: predstavlja opasnost i hrabrost, revoluciju i rat, nasilje i greh, požudu i strast, pa čak i sam život. Nije ni čudo što pesnici pevaju o njoj. “Oh, moja ljubav je poput crvene, crvene ruže“, pevuši Robert Berns (škotski pesnik, oslanjao se na bogatu tradiciju škotskog folklora) dok nas Lord Aflred Tenison (1809-1892, engleski pesnik romanticar) upozorava da priroda ima “krvave zube i kandže“. “U petak sam okusila život“, piše Emili Dikinson (1830-1886, najveća američka pesnikinja). “Cirkus je prošao pored naše kuće i dalje mi je crveno pred očima.“

Jedno je, međutim, pripisati izvesna značenja crvenoj boji, a nešto sasvim drugo stvoriti je. Hiljadama godina umetnici su pokušavali da proizvedu vatreno crvenu ili duboko crvenu koje su viđali u prirodi. Najbolje što su mogli da dobiju je bila oker crvena, kakvu su pravili Kromanjonci, mešajući je sa narandžastom i braon bojom.

Nešto pre V v.p.n.e. slikari u Aziji su otkrili da daleko bolja boja može da se dobije iz minerala cinabarita (najvažniji mineral žive, prirodni sulfid žive, svetlo crven ili tamno crven) ili merkuri sulfida (jedinjenje žive, crveni merkuri sulfida, skrletno crvene ljuspice, otrovan, koristi se kao bojena materija), jedinjenje koje je poznato i pod nazivom vermilion (cinober, ružičasta boja) i iz minijuma (olovni oksid, crvena bojena materija). Cinabarit se u Kini koristio za isticanje teksta na svicima i kasnije u Pompeji u fresko slikarstvu, ali je imao nekoliko nedostataka: bio je skup, otrovan, i imao je neželjenu osobinu da crni na svetlosti. Pa opet, kako je to bila najbolja crvena boja koja je mogla da se nađe, cinabarit se upotrebljavao i veličao više od hiljadu godina.

tajna-crvene-boje-02

Ukoliko su umetnici imali problema da nađu postojanu i jaku crvenu, bojadžije su bile suočene sa još većim problemom: njihova crvena boja je morala da izdrži sunce, znoj i brojna pranja. Kako ni oker ni cinabarit nisu davali zadovoljavajuću crvenu, bojadžije su morale da je potraže negde drugde. Njihova je potraga nalikovala alhemičarevoj: poklonici tajnovite umetnosti su pokušavali da osnovnu materiju – lišće, koru drveta, krv, zemlju, čak i kravlju balegu – pretvore u zlatni rudnik prelepe crvene boje.

Za razliku od alhemičara, bojadžije su imale uspeha – ali delimičnog. Iako su naučili kako da iz biljaka na jeftin način dobiju crvenkastosmeđu i narandžastocrvenu, dobijanje prave crvene boje je bio daleko veći izazov. Pre pronalaska veštačkih boja u devetnaestom veku, mogla je da se dobije jedino iz egzotičnih supstanci i tajnim tehnikama kojima je samo nekoliko bojadžija ovladalo.

Nedostižna, skupa i moćan simbol, crvena odeća je postala dostupna samo bogatašima i plemićima. Kraljevi su nosili crveno, kao i kardinali. U Persiji je samo šah nosio crveno, dok je u starom Rimu postala simbol moći: najuticajniji ljudi u gradu su sebe nazivali cochinati: oni koji nose crveno.


Stoga nije za čuditi da je velika vest bila ta da su španski konkvistadori 1519. godine otkrili kako Asteci prodaju izvanrednu bojenu materiju na velikoj pijaci u Meksiku. Nazvavši je grana cochinilla, ili kosenila, konkvistadori su je dopremili u Evropu, gde je proizvedena najsvetlija, najjača crvena boja koju je Stari svet ikada video. Prema rečima istaknutog hemičara Roberta Bojla, kosenila je davala “savršenu crvenu boju“. Izvršni bojadžija je otišao jedan korak dalje i nazvao je “najboljom i nalepšom bojom na svetu“. Kosenila je postala najvažnija bojena materija u Evropi, a Španija se obogatila prodajući je bojadžijama širom sveta.

Što se Evrope tiće, jedini problem vezan za kosenilu je bio taj što su Španci kontrolisali njenu nabavku. Zaista, Španci su tako ljubomorno čuvali monopol nad kosenilom, da je čak i njena sama priroda ostala nepoznanica. Da li je kosenila bila životinja, biljka ili mineral? Najbolji umovi Evrope su više od dve stotine godina raspravljali na datu temu.

Nekolicina je, međutim, opovrgavala značaj bojene materije. U vreme kada je tekstil bio glavni izvor bogatstva, kosenila je bila važna za posao. Odlučne da stanu na put Španiji i njenom monopolu, druge su se zemlje okrenule špijunaži i gusarenju. U Engleskoj, Nizozemskoj i Francuskoj potraga za kosenilom je dobila državni značaj. Kraljevi, trgovci, učenjaci, gusari, i špijuni – svi su krenuli u lov za najpoželjnijom bojom u Evropi.

Priča o ovoj ludoj trci za kosenilom je prozor u drugi svet – svet u kojem je crvena bila retka i skupa, izvor bogatstva i moći za one koji su znali njenu tajnu. Da bi je se domogli, ljudi su potapali brodove, postajali špijuni, prkosili smrti.

Ovo je njihova priča…

Nastaviće se…

Ako želite da pročitate nastavak kliknite OVDE