Velike tajne velikih ljudi: Artur Konan Dojl

SPIRITUALNA EPOPEJA Duboka je i tanana bila priroda autora detektivske sage o Šerloku Holmsu. Čuveni „tata-mata“ za zločince svih vrsta bio je, u stvari, književno otelotvorenje čoveka koji je istrajno stremio ka najvišoj istini. Artur Konan Dojl je rođen u Edinburgu, u Škotskoj, godine 1859. Vaspitavan je u duhu rimokatoličke vere. Porodica je nameravala da […]

SPIRITUALNA EPOPEJA

artur-konan-dojl-00tDuboka je i tanana bila priroda autora detektivske sage o Šerloku Holmsu. Čuveni „tata-mata“ za zločince svih vrsta bio je, u stvari, književno otelotvorenje čoveka koji je istrajno stremio ka najvišoj istini.

Artur Konan Dojl je rođen u Edinburgu, u Škotskoj, godine 1859. Vaspitavan je u duhu rimokatoličke vere. Porodica je nameravala da od njega napravi doktora od karijere, i on se ka misterijama medicine i zaputio. Tada mu, međutim, pod ruku dolaze dela Darvina i Spensera, što znatno utiče na njegov mladalački duh. Ideje ovih agnostika deluju na Artura. Mladić se nepovratno udaljava od religije.

U leto 1887, kao 28-godišnjak, Dojl počinje da se zanima za mogućnost „prenosa misli“. Druži se u to vreme intenzivno sa jednim arhitektom, čija mu pragmatična crtačko-graditeljska iskustva daju inspiraciju i podsticaj da istraje u svom naumu. Kasnije će Dojl zabeležiti da je, već tokom zajedničkog rada sa drugarom arhitektom, samom sebi dokazao da je „misli moguće iskazati bez reči“. A to i jeste bilo ono čemu je težio zamišljajući kako bi „prenos misli“ izgledao.


Zagledan u onostrano

Kada je već stigao do uverenja da je neverbalni i vantelesni transfer misaonog sadržaja moguć između živih bića, Artur je prešao na neistraženo područje: kako bi to bilo kada bi se poruke nekim sličnim, ako ne identičnim, putem slale ka drugim svetovima?

Pred zoru 20. veka, dok je svet drhteo od uzbuđenja, ali i u iščekivanju dolazećih kataklizmi, spiritstičke seanse bile su vrlo popularne na Ostrvu, pa i van granica Ujedinjenog kraljevstva. Dojla je privuklo to sedenje oko stola, držanje za ruke i prizivanje duhova. Približio se jednom od najglasovitijih škotskih medijuma tog vremena, Danijelu Daglasu Houmu, i sa njim više puta bio za istim astalom. Osetio je budući tvorac Šerloka Holmsa da ga je mistika osvojila i da svoj život više neće moći da zamisli bez zagledanja u onostrano.

Postavši član Društva za psihološka istraživanja, Dojl je došao u posed velikog broja knjiga o spiritizmu. I sam je objavio više dela koja se bave ovom oblašću: „Novo otkriće“, „Životodavna poruka“, „Lutanja jednog spiritiste“, „Sećanja i avanture“ – samo su neke od njih.

Sumirajući vlastita egzistencijalna iskustva, svako od nas suoči se sa jednom ili nekoliko prekretnica u svom životu. Tako nešto Arturu Konanu Dojlu desilo se po okončanju Prvog svetskog rata. Njegov najmlađi sin Kingsli umire od zapaljenja pluća. Dojlova vera u trajanje duše i posle ovozemaljske smrti zaokuplja maltene sve njegove duhovne potencijale.


Bez straha od smrti

Godinu dana posle smrti malog Kingslija, nesrećni otac prisustvovao je seansi koju je vodio neki velški medijum. Sin se obratio Dojlu, a čuveni pisac je kasnije zabeležio: „Bio je to njegov glas. Pričao je o stvarima koje medijum nije umeo da protumači; prevazilazile su njegova saznanja.“
Tek što je sinovljev duh nekud odlepršao, pojavila se odnekud i njegova majka. „Video sam je jasnije, razgovetnije nego ikad u životu“, zapisao je Dojl.

Do kraja života Artur Konan Dojl ostao je protivnik svake crkvene dogme, ali je zadržao duboko poštovanje prema hrišćanskim načelima. Respektovao je i temelje na kojima počivaju islam i budizam.

U izjavi datoj znatiželjnim novinarima, malo pre nego što će napustiti ovaj svet, Dojl je, pored ostalog, rekao:

„Pitaju me ljudi: šta nalaziš u tom spiritualizmu? Prvo, i osnovno, što iz takvih iskustava dobijete jeste dar da se apsolutno oslobodite straha od smrti. Drugo, ambis smrti u stanju ste da premostite i tako ponovo budete sa onima koje volite. Ne treba se plašiti prizivanja onih koji su prešli na drugu stranu. Inicijativa će, na kraju krajeva, uvek biti njihova. Mi ih samo pozivamo, a oni odlučuju da li će doći ili neće. Oni nam stalno i govore da se ne bi vraćali ovamo kada to ne bi bila Božija volja. Veliku im, inače, radost pričinjava da nas posete i uteše, da nam otkriju lepotu sveta u kojem sada borave i u kojem ćemo se i mi jednoga dana naći.“